Драгомир Ацовић – беседа, Руски дом 2009.
Шта губимо ни због чега?
Драгомир М. Ацовић
Отварање изложбе слика Олгице Стефановић у Руском дому 2009.
Пре годину и пô дана имао сам част и задовољство да говорим на отварању изложбе Олгице Стефановић у галерији “Прогрес”. То је била отрежњујућа и инспиративна изложба; отрежњујућа, јер нам је показала шта губимо ни због чега, а инспиративна, јер нас је подсетила да ниједан губитак није трајан ако међу нама има оних који се сећају, који нас бране од заборава и који чинодејствују лепоти коју нам је Господ даровао да Га у њој и кроз њу славимо. Вечерас се поново срећемо са делом Олгице Стефановић, али овај пут на једном нарочитом месту, у Руском дому, у кући која је некад носила име светог Цара и мученика Николаја Другог, а данас се зове по његовом многострадалном народу. Зато изложени радови уметнице у оваквој средини попримају другачију снагу и зраче посебном енергијом која се не може и не сме превидети.
Ауторка изложбе која се отвара нашим очима одавно је замађијана мистеријом слова. За њу слово није само форма и шифра или амбалажа за звук; слово је моћан симбол, преносник поруке, гласник почетка и краја постојања. Зато му приступа са страхом и поштовањем, рашчићава простор око њега, и форму слова као графеме испуњава иконичким ликовима оних који живе по Слову, постоје у Слову и славе Слово, али исто тако Слово је овде заштитник, залеђе и одбрана светости, знак у коме се постоји, нека врста сенке Голготских крстова на којима су разапети Спас, Покајање и неокајани Грех. Слово је иконостас и црква, хоризонт и брод, део отвореног неба кроз које нас посматрају они који су се прославили пред Творцем и огледало у коме настојимо да се препознамо и да спознамо своју тежину на теразијама правде.
Олгица Стефановић се бави ћирилским словом! Ћирилицом! Оцрњеним писмом још црњих народа! Писмом које потенцијално писмене води у неписменост, писмом које своје презиратеље вређа јер постоји, писмом које се сумњичи да води у прошлост, да затвара врата будућности, писмом којим се проповеда различитост и ускраћује основно људско право на једноумље, писмом које исувише споро нестаје за мерила брзоногих гласника будућег напретка. То је писмо које је ретроградно јер је савршено, а оно што је савршено не може се даље усавршавати, чиме се пориче просветитељско послање и духовно епикурејство идеолошких аргата на олтару Модерног, Напредног и Развојно одрживог. Дакле, Олгица Стефановић се бави ћирилицом, и као чувар Грала бди над њеном скривеном силом, над њеном светошћу, над њеном древношћу… Чува је са посвећеношћу, на мртвој стражи поред умирућег писма народа који не пристаје на нестанак.
Даме и господо,
Вечерас нас је овде окупила Олгица Стефановић да заједно чинодејствујемо у славу сећања. Онога сећања којим печатимо запис својих предака и којим завештавамо сопствени легат потомству. Јер, Олгица Стефановић се бави ризницом слика и значења којима у свом унутрашњем оку спајамо тренутак свога постојања са бесконачношћу два непостојећа времена, како је учио блажени Августин: онога које је било и прошло, па стога не постоји, и онога које ће тек бити, па зато није ништа мање непостојеће од онога које је већ било!
У том пролазном и ефемерном тренутку садашњости, ауторка радова који нас окружују одабрала је да нас подсети да је у почетку била Реч, и да је Реч била у Бога! И да се Реч отелотворила, и да нам се посредује и предањем и писмом, и да се предање и писмо бележе словима, и да та слова нису само графеме, већ и иконички записи који поседују сопствени дух и носе сажетак порука које су старе колико и наша свест, и које нам помажу да сагледамо наш есхатон.
Отуда ова слова, слично иницијалима древних писара и илуминатора, имају двојни идентитет. Један је онај који проистиче из гласовног кода који заступају, други је онај који није везан са звук већ за значење поруке коју та слова предводе као што добар пастир предводи и стара се о стаду које му је поверено. Зато ми слово читамо, али зато и свако такво слово чита нас. Као огледало, из слова нас гледа сопствени лик, понекад као одраз истине, понекад као заводљив израз и илустрација наших јуначних хтења, а не слабости нашег бића.
Са слова Олгице Стефановић посматрају нас преци, на њима читамо свој генетски код, свој завршни рачун савести и тежину коју ћемо имати када нас буду мерили. То су она иста пламена слова која је у Вавилону Данило тумачио Белшазару, они исти орнаменти којима су поплочане дворане вечности, иста створења природе која нас окружује и коју видимо, и оне природе коју не видимо, али је слутимо и радујемо јој се, или од ње стрепимо, према дубини сопствене спознаје и у мери страха да ћемо се једног дана срести очи у очи са истином!
Има једна битна разлика између древних илуминатора и Олгице Стефановић када је однос према иницијалу у питању. За њу слову није потребан украс, слово је украс по себи. Она слову приступа као оквиру из кога нам се обраћају сећања: сећања на изговорене и написане речи, сећања на оне који су те речи створили и на оне које су те речи родиле. Зато нам се из слова обраћају ликови који вечно живе, речи које не умеју да умру, поруке које нам свест држе чврсто, не у стези менгела него у загрљају љубави. Као на хералдичком штиту, ликови на њеним словима имају сопствену хијерархију, почасне позиције, покоравају се законитостима композиције, хијератског статуса и непомерљивој естетици чије су нам норме напознате, али лако препознајемо да ли јесу или нису поштоване.
Овде нас са зидова гледају ћирилска слова. Требало би да је ћирилица неспорни знак нашег културног идентитета, предмет поштовања и бриге, објекат љубави. Као алфабет Грцима, као њихова писма Грузинима и Јерменима, Јапанцима, Корејанцима и Кинезима, Монголима и Индусима, Тајима и Бурманцима или Јеврејима и Арапима; не мање поштовану код Срба него што своју ћирилицу цене Руси, Украјинци, Белоруси или Бугари. Па ипак, ако се осврнемо у овој земљи Србији, видећемо да је ћирилица поражена. Поражена је од стране неписмених политичара, полуписмених новинара, преписмених стручњака за маркетинг, политичких цензора свести и људи који су се одвикли да размишљају самостално и одговорно, али нису заборавили технологију прорађивања разних усрећитељских “писама”, декларација и других ad hoc рецепата за прелазак из ретроградног у напредно друштво, из сопствене нације у туђе резервате, из сопствене куће на туђу улицу, из поштовања према својем и туђем у непоштовање према свему што има титулара и баштиника! Саучесници тог пораза нису само они који ћирилицу доживљавају као прошлост, јер има и таквих, већ и они многобројнији, они који не маре, које није брига ни за прошлост ни за будућност, који проповедају да треба учити туђе језике пре сопственог, који мисле да постоји институција бесплатног обеда и да их деконтаминација коју спроводе над другима ослобађа обавезе да спроведу дератизацију код себе. Борба за очување ћириличног писма у нашој Србији делује као контрадикција самој себи, као својеврсни оксиморон. Ипак, удворички менталитет, комбинован са псеудоинтелектуалним подозрењем и медијском нетолеранцијом према ћирилици, представља фактичко стање нашег понашања, времена и стварности, и никаква народна воља записана у Уставу јасно, обавезујуће и праведно неће значити ништа ако сами нисмо спремни да се за њу упорно и стално боримо и изборимо! И то не зато што смо против туђег, новог и општег, већ зато што смо и за своје, трајно и посебно! Не зато што волимо себе, него зато што немамо разлога да било кога волимо по цену да сами себе мрзимо!
На крају мора се поменути нешто што се дуго подразумевало, а данас се – уз часне изузетке – не само не подразумева, већ и игнорише! За Олгицу Стефановић уметност није игра и забава. То је тежак стваралачки посао који укључује дар, надахнутост, техничку вештину и велику издржљивост и трпељивост! Он захтева од уметника служење свом позиву, велику дисциплину, образовање, познавање теме и посвећеност. То није честа појава, и нема много оних који све те благослове поседују у свом уметничком индивидуалитету. Али, зато, када на њих наиђете, морате се радовати, јер имате рашта!
Е па ово је један такав случај. И зато, радујмо се што нас је Олгица Стефановић даровала овом изложбом!