О свом стваралаштву – Олгица Стефановић

Игра боја, треперење сенки, усталасана слова, понегде избледела, једва читљива. А затим, издужене фигуре светаца, мудре и достојанствене. Ћутљиве. Са плавих манастирских зидова пажљиво  спуштене на хартију. С љубављу исликане беле одежде архијереја, благи набори сопоћанских тканина, Милутинова краљевска одежда. Узвишени плави тон, црни крстови проткани топлим смеђим тоновима.

 Моје слике су све оно што сам завештала ћутању. Своје мисли, емоције, свој поглед на садашњост и прошлост.

У њих је уткан мук  камених зидина, киша на студеничком мермеру, шуштање монашких одора, бели облаци изнад сопоћанске цркве и клепало које пресеца мрак. У њима су мириси и титраји безброј воштаница запаљених за пријатеље и непријатеље и за спас српског народа. Оне су вапај и молитва, крик и прећутана реч.

                                      Олгица Стефановић