О изложби ЧУВАРИ РАСКОВНИКА – Дамир Малешев
ЛИКОВНИ МИКРОСКОП ОЛГИЦЕ СТЕФАНОВИЋ
(Минијатурни средњевековни иницијали као славоспев духа и материје)
Понирући изнова у дубине православне духовности оваплоћене у ликовном изразу, Олгица Стефановић је, опет, на оригиналан начин спојила напор истраживања и одгонотaња традиције са задовољством игре и стваралаштва у оквирима савремених поетикâ.
Ингениозне минијатурне вињете на страницама староставних књига, својеврсни иницијали у којима се слова преплићу са биљним и животињским облицима, ти лепи и узбудљиви микросветови покрај којих олако пролазимо, осванули су обновљени и нови на платнима Олгице Стефановић. Распевани у свом колориту, увећани под „уметничким микроскопом“, охрабрени снагом својих детаља, оплемењени суптилним интервенцијама уметнице која им, као мајка својој деци, даје првенство самосвојног постојања, они су „портретисани“ на контрастно дефинисаним подлогама које имају снажна симболичка значења – каткад експлицитна, каткад алузивна. Ликови се појављују на тамноплавом ноћном небу које сугерише есхатон, али и на топлим и присним земљаним бојама овоземаљског света.
Тако, ова изображена бића не само да имају свој нов и савремен ликовни идентитет и простор, већ собом репрезентују дубоку хришћанску идеју о обожењу материје – о обожењу кроз јединство природно и уметничко лепог.
Ауторкина непресушна инспирација је средњовековна српска уметност. У лепоти српских фресака, орнаментике, архитектуре и старих рукописних књига она проналази скривене детаље и ту лепоту претаче у своје слике на њој јединствен начин правећи сплет од старосрпских слова, ликова са фресака, преплета орнаментике и најчудеснијих илуминација уводећи нас у свет где владају боје и мириси векова.
У оваквом савременом поетичком приступу који је Олгица изабрала, појављује се и један рекли бисмо, доктринарни проблем. Како усагласити своју стваралачку машту и особеност израза са древним ликовним и религијским канонима, а да се притом сачува сва пуноћа приказаног и да се не окрњи светост симбола? Немогуће је да се потпуно рационално искаже методологија овакве поетике, јер је она, као и свеукупна тајна уметности, заснована на дару, смерности и надахнућу. Отуда дивљење. Отуда и оно што почива на маргинама, попут украса, у ликовним делима наше средњовековне уметности задобија код Олгице свој нови живот и улогу, те отвара нова, плодоносна поља рецепције и тумачења.
Дамир Малешев